Теохуманизам у делу оца Јустина Поповића

–  диајлог оца Јустина Поповића са  савременим хуманизмом  –

 

 

Ни једним путем овога света не иди сам, већ увек са Господом Христом испред себе, или: са молитвом господу Христу испред себе, са вером у Њега испред себе, са љубављу к Њему испред себе,, са уздахом, са сузом, са вапајем к Њему испред себе, и – онда ће од тебе безобзирце бежати све смрти и сва искушења, али не због тебе, него због Њега испред тебе[1].

 

 

 

Учитељи Цркве  имају  призив од Бога,  да духу свога времена предоче и пренесу вечне истине хришћанства. Ма колико нам једно време изгледало повољније од другог за сведочење или тумачење хришћанства, не смемо заборавити да се дух овога света увек опирао божанском духу и да никада није било лако бити прави хришћанин. Многи изазови су  стајали пред оцима Цркве: најпре прогони хришћана, па разграничење од јеретичких учења, а када је хришћанство постала призната религија,  постојала  је опасност  уљуљкивања у идоле света. Учитељи Цркве су у сваком времену имали мисију да одвоје жито од кукоља и да разграниче истинску  лепоту од њене сенке.

И отац Јустин Поповић је имао своје изазове и своју мисију у Цркви. Ако нам понекад изгледа превише критичан према европској култури, то је из разлога што је преко ње можда долазио највећи изазов овога времена, декларисан  кроз идеале хуманизма. Учење сваког од отаца Цркве, па и  учење  оца Јустина Поповића,  можемо најбоље разумети кроз дух времена у коме је живео. С обзиром на то  да је отац Ј. Поповић наш савременик и сународник,  вишеструка је добит за  све нас што имамо прилике да се поучавамо његовим делима.

Овај рад  ће зато бити покушај дијалога оца Ј. Поповића са хуманизом који се у нашем савременом свету декларише као врхунска идеологија и филозофија. Како би било јасније о чему говоримо да најпре пођемо од тога шта је то хуманизам?

Хуманизам је покрет који се развио у Европи у 14. и 15. веку, у време ренесансе. Своје почетке бележи у Италији и то најпре у уметности и књижевности. Своју основу проналази у Цицероновом изразу  humanitatis studia,  што подразумева стицање знања како би се људски дух образовао и достигао потпуно савршенство. Хуманизам је  културни и научно – филозофски покрет који је тежио образовању личности по античким узорима, а у ширем смислу означава обнову класичне културе: сматрало се да проучвање класичних писаца као и усвајање нових идеја оплемењују човека, те је по томе и читав нови покрет назван хуманизмом.

У својим почетним  идеалима хуманизам није био одвојен од Бога, он је само имао намеру да стимулише људске потенцијале, који су великим делом били у другом плану у средњовековној филозофији. Јер је средњи век под изговором вечних истина често сурово поступао са неистомишљеницима. Хуманизам се  зато на неки начин јавио и као нека врста отпора према рационализацији хришћанства на Западу и  као отпор према  идеолошкој и ангажованој итерпретацији хришћанства. Пренаглашени однос дуализма душе и тела, идеалног и материјаног у средњем веку, у хуманизму је изродио  потребу за афирмацијом телесног и материјалног; што се посебно одразило у уметности. Филозофи  пак изразавају мистичну димензију природе и повезују идеале античке филозофије са идеалима хришћанства.

Овај правац је на сваки начин  означавао прелаз из средњег  у нови век, па пошто  је поникао је у оквирима средњега века,     још увек  је своју  хуманистичку  концепцију градио   у синергији света са Богом. Нико од значајнијих имена тога доба није, или је  ректо ко,  доводио у питање постојање Бога. Они су  изражавали отпор према чврстим структурама схоластичке филозофије и тежили за једном слободнијом и мистичнијом итерпретацијом хришћанства. Али се брзо након тога    идеал Бога замењује идеалом човека – из вере у човека проистекао је општи оптимизам у човекове способности.

Идеалан човек за хуманисте  био је онај који трага и открива, који проучава и  који ужива у животу. Човек је за хуманисте племенит умом и неограничен по способностима – изражава се вера у човеков разум и у човекове спознајне  моћи. Настаје препород културе и рађање слободне мисли посвећене човеку и његовим вредностима. Култура се ослобађа верске доминације и поприма световни карактер.

Од почетног идеала човека    који није био одвојен од Бога и који се може назвати хришћанским хуманизмом,  хуманизам се полако претворио у етички систем који је често праћен истинским секуларизмом.  Тако је хуманизам постао покрет који данас подразумева само  секуларни хуманизам и  који се заснива на  стимулисању индивидуалности.

На основу свега тога, филозофија   савременог хуманизма може се свести на неколико значајних карактеристика: вера у човека, секуларизам, рационализам,  индивидуализам и слобода.

На сваку  од ових карактеристика отац Јустин Поповић дао је свој одговор кроз призму теохуманизма. Хуманизму  је он супротставио теохуманизам.

Вера у човека – Вера у човека представља  свакако један од важних позитивних импулса које човек треба да негује у своме животу. Али  се поставља истинско питање, у којој мери је вера у човека могућа без вере у Бога? Ако је човек мера свих ствари, и ако се он поставља као последња вредносна парадигма иза које нема више ничег, онда се човекови идеали фактички завршавају у њему самом. Ако је човек критеријум истине, који је тај најбољи човек међу људима, или који су ти најбољи, да би се човек њима руководио?

Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском. У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавније и највечније.[2]

Па опет каже о. Ј. Поповић треба погледати шта се десило са онима  који су човека прогаслили Богом,  а који су  били посебно надерени као рецимо Ниче: „Растопио се у лудилу када га је додирнуо ужарени прст небеске огњене мудрости“[3] . Суштина вере у човека своди се на трагање за савршеним човеком, у супротном морали бисмо у идеале  хуманизма да укључимо  и  слабости којима човек подлеже, а које су последица човековог првородног греха. „Адамов грех није у томе да је он извршио неки злочин, већ жеља и корак ка одвајању човека од Бога, дакле хуманизам. Човеков дух не може сам за себе постојати и делати. Њему је потребно стално доливање с неба од Духа Божанског“.[4]

Трагање за истинским идеалима у хуманизму доводе нас до Бога, јер је  хуманизам  у својој  основи боголик, боголикост је онтика човековог бића, у њој је суштина човека. Човекова природа не може се објаснити само биологијом и само материјом, човек поседује и  надматреиајалне т.ј надприродне димензије.Човек је  сав надприродан, његова природа је надприродног порекла. Не објаснимо ли човека Богом не можемо објаснити ни  порекло доброг у човеку, ни човекову потребу за сазнањем и савршенством. Човек је тек и једино Богом човек, прави човек, свршени човек, човек у коме живи сва пуноћа Божанства“.[5]

– Човек је човек  Богочовеком! – основни је одговор о. Јустина Поповића хуманистима. Јер …“Без  Богочовека, човек  себе дегенерише у подчовека,  надчовека и ђавочовека. Докази? Сва историја људског рода“[6]

Многи би приговорили овом ставу, питањем зашто Бог ако је сваршено добро, дозвољава све  те патње и страдања невиних у  историји људског рода? А  одговор о. Јустина је следећи : „Господ може све учинити али не може спасити човека, без самога човека., пошто је створио човека са боголиком слободом. Господ би сам себи противуречио када би човека спасио механички, насупрот његовој боголикој слободи, која и сачињава суштину његовог бића“.[7]

Секуларизам –  И управо у овоме одговору лежи суштина хуманизма без Бога т,ј. секуларизма. Зарад слободе коју је човек добио као дар,  човек је поверовао да може да живи без Бога. Секуларизам говори о савршеном човеку али без Бога, покушава да објасни човека без његове трансцедентне основе. Човек је и даље подложан патњи и страда због смрти, али  спас не тражи од Бога, већ од човечанстава. Данас се спас и помоћ траже у људским правима, различитим хуманитарним организацијама итд., које по себи имају позитину мисију  али ограничену моћ деловања без Божје помоћи.  Сви ти савремени идеали хуманизма , како каже руски филозоф Соловјов, потсећају на  секту рупомољаца, који говоре „рупо моја, рупо спаси ме“ А рупа је празна, у њој само одјекује човеков глас и вапај.

Та празнина је можда највећа одлика савременог света, а она је директна последица одсуства Бога из људских живота. Човек мора сматра о. Јустин своју изворност и своју основу да налази у Богу ако жели да оствари своје људске потенцијале. „Бог да води твоје око. Он да буде извор којим око твоје гледа и види;  и вољом твојом хоће Бог. Да корен свих твојих чула и дела и мисли да буду  у Богу, да израста све из Њега: Да он буде чокот а ти и твоје лоза. Човек не извор , не темељ, не корен , не по себи , него …. из Бога.“[8]

У ниједном времену као данас човек себе није објашњавао собом. У старијим цивилизацијама све до 14. века, човек је себе увек доживљавао као део неке веће и значајније целине, као део космоса, природе или свеопштег тоталитета. Тек секуларистички хуманизам  своју филозофију своди на антропоцентризам, и преко човека жели да објасни свет па и самог човека. Човек данас зато пати од велике усамљености духа, и од бремена слободе која му је дата од Бога, али коју због затворености за своју небеску димензију, најчешће користи против себе.

Живот човека је сматра о. Јустин „….на свим ступњевима богочовечански синергизам: саживовање Бога и човека: благодати и слободе, сарађивање човека с Богом, поготову хришћанина: допуњавање себе, човека Богом: доливање небеског уља у жижак душе – човек је увек небоземно биће отуда је и живот његов – небоземни подвиг“[9].

Јер без узимања у обзир човекове небеске т.ј транцседентене димензије човек није цео и није интегралан. А „интрегрални човек је човек оцеломудрен, оцелоумљен, оздравоумљен. Сам смисао Богочовечанског домостроја спасења је  успоставити интегритет личности“.[10]

Ако погледате савремене научне дефиниције  човека онда заиста не можетие наћи ни једну која узима у обзир човека у целини са свим његовим психофизичким карактеристикама Свака наука из своје перспективе дефинише човека.“Нигде интегралног човека у инослвљу, сав је разбијен у атоме, у делиће. И то све у славу величине човекове. Али колика је бесмислица уметност ради уметности, толико је бесмислица и човек ради човека.[11]

Став, човек ради човека, заправо  доводи до тога да врховни идол постаје човек. Ако човек самом себи постане идол, тада пада у гордост, што је напогубнија девијација како за појединачног човека, тако и за човечанство, секуларни хуманизам негује городљудље и самољубље на колектовном плану. Када човек заборави своје божанско порекло и одрекне се божје помоћи,  он се одриче и божјег у себи и  неминовно се  суочава са својом пропашћу.

Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског. Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње[12].

Зато нам  отац Јустин  својим делима поручује да је човек подложан греху и патњи,  уколико не допуњава своје биће Богом  и   уколико занемари своју духовну природу и своје божанско порекло. Бог је нужан услов човековог постајања на свим нивоима – од рађања па до смрти.

Ниједна бубица на земљи не може да живи без целога неба над њом. Нема ни једнога створења на земљи које може живети без безбројних васиона над њим и безбројиних сунаца. А човек? Њему је исто то све тако потребно, и несравњено више од тога . А зашто?Човек је жива икона божја зато што је створен по слици и прилици божјој. Зато је њему осим свих небеса потребан сам Бог. Ради таквога створења и таквога човека и Бог је дошао на земљу[13]

Зато се хуманизам уколико није теохуманизам исцрпљује у свим својим подухватима и на свим нивоима – човекова снага и моћ су ограничене ако човек себе не повеже са Богом –  неисцрпним  извором снаге и моћи.

Рационализам – Једна од великих ограничености хуманизма јесте и неоснована вера у моћ људског разума. Али о томе да је људски разум има ограничену моћ спознаје,  сведоче  многи филозофи и пре и после хуманизма. Тако рецимо још Сократ каже: „И тако се чини грађани атински, да је уствари само Бог мудар, и у оном пророштву каже он само то да људска мудрост нешто мало важи, штавише нимало…. као да је хтео рећи; онај је од вас људи , најмудрији који је, као Сократ, увидео да његова мудрост ништа не вреди.[14]

Кант у свом делу „Критика чистог ума“ [15] такође говори о немогућности спознаје ствари по себи људским умом.

 

Становиште о. Јустина Поповића јесте да није разум сам по себи ограничен као што тврде предходни филозофи, него је разум  заједно са срцем и умом део јединственог сазнајног процеса у човеку.  Рационализација истине не може бити проблематична, ако се човеков разум схвати само као део сазнајног процеса, а не као једини критеријум истинитости.  Управо је то она највећа замка којој подлежу интелектуални и научни умови нашега доба. Разум и чињенично знање, проглашавајиу се јединим валидним знањем, упркос чињеници што се резулати научног знања и научне хипотезе мењају.

Тако  рецимо научне антропологије не признају уопште боголикост човекова бића,  одричу  или сумњају у богочовечанску еволуцију човекова бића[16].

Последица рационализације истине не огледа се само у науци него и у култури.“Човек је постао азбука, постао је азбука света и Бога. У штампарији је рођена наша култура. И све клултурно метанише пред словима, тим ситним идолима. И слова су ведност и оцењивачи сваке вредности; И Бог је почео да се штампа, јер је престао да се живи и преживљава. Штампарије су постале храмови; царство слова – то је наша култура. И зацари се слово и данас убија Европу[17].

Као последица рационализације и материјализације живота, долази до  све  већег везивања за технику и различита помагала, човеку се намећу квази-потребе које он доживљава као нужне. Као последица таквог начина живота јавља се осиромашење духа, јер човек слаби своју веру и помоћ очекује искључиво споља из материјалног света. А шта је са оним што нам поручује апостол Павле „Када би имали зрно вере… (Апостол Павле, Химна љубави), или са причом  када Исус храни гладни  народ уможавњем пет хлеба и две рибе.  Данас смо суочени и са светском економском кризом, а када би се суочио са њом отац Јустин би  одговорио – “Економски проблем је етички проблем……., физичка глад – близанц духовне, физичка мука – близанац духовне[18].  или цитатом из Библије.  Ко не сабира са мном – расипа  (Мт. 12, 30)

Човек не може да има правилан однос према својим материјалним потребама ако кроз Бога не погледа у себе, јер само кроз истину можемо сазнати истину.

Интелектуалном рационализаму о. Јустин супротставља хришћански рационализам који се остварује задобијањем христовог разума т.ј. надразума и то  – у живом искуству Бога кроз личност  Исуса Христа. Ко год се сретне са Господом Христом све се у њему од тога измени[19].“ Сусрет са Христом захтева  молитвен и црквени начин живота  јер се …„На молитвеним ногама улази се у мудрост Божју“[20]

Рационалном промишљању отац Јустин супротставља молитву. Молитвом се човек повезију са Богом, проширује своје биће, и тако задобија благодат, која означава  учешће Бога у људском животу. Јер као што је већ раније речено, Бог ће учествовати у нашем животу само ако то ми желимо, ако га призовемо молитвом.

Воденица благодати самлеће што не може воденица логике…Молитва постепено профињује душу – грубости прерађује; потискује све нечисте мисли, осећања[21].

Разум у човеку не може правилно да просуђује ако није прочишћен и окупан благодатним божјим енергијама, …  “Истина без смиреноумља је слепа….[22]

И на карју  истинама разума, о. Јустин супротставља истину искуства – јер истина хришћанства не може се научити из књига, и не може се пренети другом, јер се ради о живом аутентичном искуству сваког члана Цркве.

Истина цркве није доктрина, није учење, није силкогистички закључак, није логички појам, већ Жива Личност, Богочовек Христос, увек присутан, увек тело и Глава Цркве…… Православље се не доказује већ показује: дођи и види: то је сва апологија: прво Христа Богочовека, све Светитеље, Мученике…[23]

Индивидуализам и слобода – Једна од основних прокламованих вредности хуманизма јесте и индивидуализам. Он наглашава људску слободу и настао је као отпор  великим рацоиналним филозофским системима,  који су желели човека да сместе у шаблон – идеја индивиудализма   настала је као потреба за наглашавањем човекове личности и њене тајне. Индивиуализам је добро осећао да је човек тајна и да као такав мора да буде третиран као нешто посебно и важно, али је у одгонетању човекове тајне  заборавио да у  човеку постоји и део Бога, преко кога је човек повезан са сваким другим човеком и са сваким другим створеним бићем.

Хуманистичком индивидуализму о. Јустин  супротставља саборност која није никакав шаблон, нити прости збир личности, већ заједница људи окупљена око Христове љубави.  „У богочовечанском саборном телу Цркве…, свака личност поседују своју боголику свеслободу, и кроз свете тајне и свете врлине живи богочовечанском љубављу у слободној богочовечанској хармонији и слози са безбројним члановима Цркве[24].

Образац саборности у хришћанству јесте Света Тројица, односно тајна   међусобне љубави и повезаности божјих Личности. То савршенство заједништва и посебности, није могуће разумети рационалним промишљањем, већ се разумевању тог односа  човек може приближити само осећањем несебичне љубави. „Јер свака света тајна и свака света врлина, понајпре молитва, сједињује , осаборњује човека најпре са Богом врлине…., а кроз Њега и са свима светима и са сваком ћелијицом богочовечанског тела Цркве“[25].

Управо се та светотроична заједница и љубав рефлектују и на сваки однос између људи у хришћанству. Црква очувава ту тајну односа Бога и човека и човека и човека. Човек није независтан од других, када би био у тој мери независтан он никада не би био у стању да разуме другог човека, ни свет у целини. Али степен разумевања других, биће сразмеран степену узрастања у божјој љубави, од осећања да је тај неко  други,  до тога да  је он ближњи. „Другим речима вера и љубав уједињују човека са свима бићима која се налазе у Богочовечанском телу Христовом , Цркви“[26]

Мотиви  хуманистичког инивидуализма су разумљиви, али човек није монада него биће које је  по материјлној  и духовној потреби упућено  и  повезано са свим другим бићима. Прави однос разумевања и поштовања између људи  тешко се остварује  ако не постоји јасна представа о погубости недоличног понашања.

У име људске слободе, али без Бога, без онтолошког критерујума, лако се пада у    релативизацију истине и релативизују  добра и зла. “Где нема греха и врлине, ту је све дозвољено. Јер је све с ону страну добра и зла. Значи у сфери божанског и демонског[27]

Како би сагледали праву природу односа између човека и осталих бића, ми морамо да пођемо од оног најузвишенијег односа а то су :љубав и поштовање. Али љубав и поштовање остају само декларативна начела ако се не спроведу у живот и ако их не спроводе они, који окупани Божјим енергијама и божјом љубављу, могу сами несебично да љубе, упркос свему. Љубити упркос свему, упркос патњи, упркос увредама……то је хришћанска порука индивидуализму. То можда  изгледа неуверљиво човеку данашњице, али сва житија светих су сведочанства да је то могуће, и да је то истина свих оних који су живели у саборности са другима. „Само онај ко је познао Троједичнога Бога може љубити истинском љубављу“[28].

Индивидуализам у својим крајњим консекценцама доводи до тога да друге људе доживљавамо као бића која угрожавају наш простор и наше постојање, како је то добро дијагностицирао филозоф  Ж. Пол. Сартр речима  „пакао то су други“. Из потребе да сачува свој интегритет човек себе мери идејама, идеалима, закопава се у свој соптвени вредносни систем, поставља се као навијач, партије, фудбалког тима, нације…… „Себична заслепљеност била индивидуалног, националног или класног карактера затвара људски дух у критичњачке перспективе, и отуда се он мучи у своме сопственом паклу. Излаза из њега нема јер човекољубља нема…Само еванђелска, христолика љубав савлађује све врсте људске себичности и саможивости. Та љубав увек значи самопожртвовање. Не може човек изаћи из свог пакленог солипсизма, ако подвигом саможртвене љубави не пренесе душу своју у друге људе, служећи им еванђелски предано и искрено“.[29]

Живећи у времену све већег индивидуализма, човек је све отуђенији од других људи, па упркос прокламованој потреби да  помаже другима, људи су све мање осетљивији на туђе потребе и проблеме. “Зашто ми не осећамо патње, и муке, и невоље својих ближњих, осталих људи, човечанства као своје? Зато што се сваки одвојио од целине, одцепио, откинуо од опжтељудскога, од свељудскога, од свечовечанскога, од адамовскога. То резултира овим: неспособни смо за свеосећање, које би проникло и обухватило многе, или све људе; неспособни за свемисао, која би мислила за све и о свима; неспособни за свељубав, која би волела човечанство као целину[30]. Јер ако нема суштинског односа који се заснива на поштовању других и то управо неговањем божанског у себи, онда долази до потребе да се односи између људи регулишу правима и  законима.  Човекова права биће увек угрожена ако нису у правом односу са Богом, јер само узајамним прожимањем Бога и човека, може се сачувати мир и поштовање међу људима, а  не законом, правима, деларацијама, покретима. „Саборно јединство вере и познања једино  је средство да човека више не витла и заноси сваки ветар и учења лажју човечјом.[31] .

Теохуманизам је једини прави одговор на све човекове патње и проблеме  који долазе из света. “Не хуманисти, већ људи православне богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог[32]. Теохуманизам а не хуманизам јесте идеал  коме  човек  треба да тежи и којим  може себе да  спаси,   јер он представља удруживање човекове воље и божје благодати. Основни смисао оваплоћења Логоса и страдања Христа јесте приближавање  Бога човеку до надразумних граница, зато је теохуманизам у делу оца Јустина увек христохуманизам. Ако со Бог до надразумних граница приближио човеку, пружио му руку, шта човеку по слободи остаје? Да прихвати ту руку или да је одбије?!  Али само ако је прихвати моћи ће да схвати и разуме,  да је  човек  није створен само за патњу већ и за за радост и срећу,  која се остварује у созерцавању живог  Бога “…Јер све наше завршава се Богом , божанским, а то значи бескрајно радосним и балженим.[33].  А крст који свако од нас носи, са Христом постаје много лакши.



[1] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр. 145

[2] Ј. Поповић, Основна истина православља, Пастирски глас. бр.1, Београд, 1937. интернет издање, www.svetosavlje.org. стр.1.

 

[3]

[4] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр. 184.

[5] Исто., стр. 265.

[6] Исто., стр. 217.

[7] Исто, стр. 163.

[8] Исто., стр.172.

[9] Исто., стр.163

[10] Исто, стр. 143

[11] Ј. Поповић, Основна истина православља, Пастирски глас. Бр.1, Београд, 1937. интернет издање. стр. www.svetosavlje.org. 2.

[12] Исто., интернет издање. www.svetosavlje.org.  стр.2.

 

[13] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.181.

[14] Платон, Одбрана Сократова,  Култура, Београд, 1959, стр.11.

[15] И.Кант, Критика чистог ума, Култура, Београд, 1970.

[16] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.216.

 

[17] Исто.,стр.137

[18] Исто., стр.158.

[19] Исто., стр.188.

[20] Исто., стр.134.

[21] Исто., 1980. стр.148

[22] Ј. Златоусти у  Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.195.

[23] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.163.

[24] Ј. Поповић, Догматика православне Цркве, том 3, интернет издање, www.svetosavlje.org.  стр.2.

[25] Ј. Поповић, Догматика православне Цркве, том 3 , интернет издање, www.svetosavlje.org.стр.3.

[26] Ј. Поповић, Догматика православне Цркве, том 3 , интернет издање, www.svetosavlje.org.стр.1.

[27] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.155

[28] П. Флоренски  у , Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.140.

[29] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.192.

[30] Исто.,стр.169.

[31] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.140

[32] Ј. Поповић, Основна истина православља, Пастирски глас. бр.1, Београд, 1937 , стр.3 интењнет издање www.svetosavlje.org..

[33] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.179.

 

 

 

Слађана Ристић Горгиев

Филозофски факултет у Нишу

ЦРКВА И СВЕТ У ОДНОСУ НА ХРИСТОВЕ РЕЧИ “НЕ МОЖЕ ЧОВЕК ДВА ГОСПОДАРА СЛУЖИТИ” (Мт 6, 24)

 

како вьспоѥмь пѣснь  гнⷶⷭю на земли тоуждеи                             אֵיךְ נָשִׁיר אֶת שִׁיר יְהוָה עַל אַדְמַת נֵכָר (Пс 136, 4) Хиландарски псалтир                                                                                   (Пс 137, 4) МТ

 

За човека који гледа мало даље од материјалних оквира постојања, свет у коме живимо је туђ. Туђ је, јер је испуњен злобом, преваром, лукавством и поврех свега промашеним циљевима, а то је огреховљено поимање стварности. Није, међутим овај свет огреховљен по својој бити. У таквом стању се нашао онога момента када је човек отпао од извора своје бити. Од тада су синови човечанства увек подељени у две групе; у групу која жели да се врати у свој родни дом и у групу која је прихватила тренутно стање и жели да гради дом овде. Повратак дому међутим није једноставан. Не можемо сести у некакав спејс шатл и просто се одселити, јер је једино пловило које имамо управо ова планета на којој живимо и целокупна творевина која је пала. Дакле, једино тим пловилом можемо допловити у своје изворно обиталиште. Цена тог пута је прескупа, док год постоје они који прихватају овакво стање света, дотле они који га не прихватају не могу се запутити својем дому, а док год постоје они који желе повратак, они који прихватају овакво стање, не могу изградити свет какав желе. То је сурова стварност огреховљеног поретка са којом се суочавамо сваки дан, на овај или онај начин.

ПАСТИРИ И РАТАРИ

Можда ће неко помислити да је наслов “пастири и ратари” промашио рад и да се овде нашао као неки уљез, међутим ако се сетимо Исава и Јакова, видећемо да Исав није баш имао наклоност своје мајке Ривке (רִבְקָה), управо стога што се сродио са хананејским женама. Он је припадао номадима, а хананеји су у то време становали у градовима. А напустити номадски живот, за Авраамове потомке било је равно светрогђу. Једино питање које можемо поставити откуда тај отпор према седелачком животу и какве везе имају ратари и пастири у сукобу номада и седелаца. Можда би нам помогло српско језичко памћење, ако знамо да реч за војну долази управо од израза за обрадиво земљиште, рâт.

Како већ рекосмо да постоје две групе људи, најважније нам је да видимо који су почеци те две групе и зашто не могу наћи заједничко решење. Ту постоји сукоб и тај сукоб је актуелан од првог тренутка човековог отпадија. Сетимо се Каина и Авела, приносили су жртву Богу и Авелову је жртву Бог погледао док Каинову није. И онда је Каин због зависти убио Авела. (Пост 4, 3–15). У чему је овде био проблем. И један и други су принели жртве од онога што су имали и један и други су то урадили са жељома да захвале Богу. Зашто би Бог у том случају окренуо главу од каинове Жртве. Не ради се овде ни о тржишној вредности, ни о томе да је Авел дао најбоље што је имао, а Каин најгоре.[1] Ради се о простој ствари, обојица су се посветили одређеним стварима. Авел пастирству, а Каин ратарству. Управо у томе лежи срж проблема. Авел као пастир чека, очекује спасење од Суштога, док Каин прихвата живљење у палом свету и почиње да осмишља концепт живота у њему, обрађује земљу, подиже град, одн. ствара услове за продужетак агоније живљења у палом свету. Управо из тог разлога Богу није могла бити угодна Каинова жртва, јер је то жртва жеље за живљењем у паду. То је било дирктно противљење Божијем плану о спасењу.

Каин међутим није био зао човек, не можемо то тврдити, да га је понела љубомора јесте, али тек након што га је Бог одбио, иако је његова жеља да му принесе угодну жртву била неоспорна. Који је онда проблем посреди? Један и једини, а он гласи: Ја хоћу да ти принесем жртву, али нека све остане онако како јесте!  Ужас! Он хоће да све остане смртно трулежно и неспасено. Таква жртва није ни могла бити угодна ономе који је извор Бесмртности непропадивости и спасења. Ипак такву жртву након Каина вазда жели да принесе свет. И отуда је завист света увек окренута према онима који чекају спасење, а они се опет, у таквом свету осећају као на туђој земљи, као стари Израил на рекама вавилонским. (Пс 136, 1–9)

НА РЕКАМА ВАВИЛОНСКИМ

Започнемо ли причу о Цркви и свету, неизоставно је дотаћи се и Вавилона. Вавилон, импреија високе културе старога света и синоним, за раскош, али и раскалашност, идолопоклонство и разврат. Међутим да ли је Вавилон био баш то. Незнабожачка земља у сваком случају, али је питање колико могу бити верене савремене репродукције вавилонске религије. Царство високе културе и то је неоспорно. Вавилон је први покушај мултиетничке и мултирелигијске средине и као такав он је претеча свих наредних империја, почев од Александрове, преко Римске, па све до савремених нама познатих држава које креирају понашање света. Као и свако царство чији властодршци на његовом врхунцу више не знају шта ће са собом па се одају разноразним аномалијама, тако је било и са Вавилоном. Демострација силе, наметање облика понашања, начина веровања, уз сав неморал и разврат, одличн су пример поднебља на коме би Јеврејин закукао “Како да певамо песму Суштога, у земљи туђој.” (Пс 136, 4)

Било како било, Вавилон је постао синоним непријатељства према Богу, али оног Каиновског, у смислу, дивим ти се и клањам, али желим да остане све како јесте. И заиста Вавилон се диви Богу, диви се песмама сионским, зато и тражи да чује од JИсраЕл-ових сужања песме сионске, али ће ЈИсраЕл за њега увек бити наивна будала које не прихвата реалност живота, већ сања снове о идеалном свету.[2] То је понашање Бела,[3] то је понашање Света, какво знамо од памтивека до данас. Тако је било и у Христово време.

 

 

ДВА ГОСПОДАРА

Када је Христос говорио о неслужењу два Господара, то није бла заповест већ логичка немогућност. Ако узмемо политичке прилике било којег доба, видећемо да се двострука игра увек заврши погубно за онога који је игра. У политици то некада и прође, али пред Богом који зна тајне човековог срца то се не може сакрити. Зато Христос и говори  да “нико не може двојици господара служити, јер или ће једнога мрзети а другога волети, или једноме привржен бити, а другога презирати. Не може човек служити Богу и мамону.” (Мт 6, 24). Служити два господара је непоштено како према  господарима, тако и према себи самом, јер си увек принуђен да играш двоструке игре и непрестано убеђујеш себе како си у праву. Управо због те дволичности такав однос је немогућ према Богу кога само чистим срцем можемо гледати. (ср Мт 5, 8) Но, то није до Бога, већ до нас. Нема Бог ништа против нас каквигод да смо, то је и показао не мали број пута у повести човечанства и потврдио крсном жртвом Сина свога. Чистота његове љубави према нама је неоспорна, и нема он проблема ни са нашм мржњом, али једноставно нечистота срца је страно тело за чистоту Божије љубави и као таква није компатибилна за јединство са њом. Отуда без чистога срца не можемо гледати Бога. Отуда не можемо служити Богу и мамону.

Када смо већ код мамона, да се дотакнемо и те речи. Шта је заправо мамон? Овако како гледамо у  српском преводу и грчком тексту, делује као да је у питању неки испразник, идол, незнабожачки бог, што донекле јесте тачно, само не смемо све ствари доводити у везу са некаквим светом злих духова и тако их беспотребно мистиковати и давати им силу сопственом пажњом. Има нешто од овоземаљске злобе што потиче и од људи, а једна од тих ствари је мамон (ממונ). Да се сетимо Каиновог става, прављења концепта живота у падном свету и стварање ситуације за остајање у њему. Улагање у будућност оваквог света, е то је мамон. У Христово доба то је био израз за новац и стицање имућства, у савременом јеврејском језику овај термин се односи на новац, финансирање и улагање у послове. То је опет иста она ситуација као са Каином, изграђивање позиције у оваквом свету.  Не ради се просто о томе да Христос говори како не треба служити Богу и новцу, већ да не треба служити идеји продужавања агоније постојања оваквог света, већ треба стремити Сабрању Небеском и спасењу, повртку у родни дом, као што се блудни син из приче вратио у очев дом након агоније мамонског живота што га је довело до тога да се храни помијама. Мамон је идеја која се у потпуности уклапа у вавилон. Све је лепо, волимо ми Бога, само желимо овакав живот. Такав је свет, зато се не може служити Богу и свету. Тако и стоји у једном старијем јеврејском тексту еванђеља по Матеју где се каже, “не може човек служити Богу и свету – לא תוכלו לעבוד האל והעלום. (ShTMt, פרק כ”ה)

 

 

ЦРКВА У СВЕТУ

Иако говоримо да не можемо служити Богу и свету црква ипак пребива у истом том мамонском свету и налази се као JИсраЕл на рекама вавилонским. Вавилону је занимљива култура, уметност, поезија и друге спољашње ствари Израила, али не и његова бит. Отуда се свет стално кити тековином цркве као својом баштином, а уствари се кити само уметношћу и културом, али га циљ не занима. Свет не занима да превазиђе самога себе и да се врати у дом од кога је отпао. Уствари он се са радошћу тога присећа и зато тражи да слуша песме сионске, али је започео другачији живот, изашао из дома свога оца, осмосталио се и нема намеру сад нешто да мења. Отуда свет покаткад презире цркву, отудао јој је и дао такво подсмешљиво име.

Израз црква потиче од латинске речи crux, која долази од глагола crucio, што значи мучити. (Medar, N. 2007, 53) Сама реч crux је назив за крст на коме су римљани разапињали своје преступнике. Смрт на крсту је била казна за издају империје, а тиме и велика срамота. У словекски језик је ушла као корен crc (црькъ), од чега је изведена реч црькъі, што је најстарији облик израза црква.[4] Црква је саму себе називала сабрање, εκκλησια, ecclesia,[5] מלות. Називом crux, потсмевали су јој се римски незнабошци када су хришћани страдали у аренама. Црква је заправо одредница за трпно стање Сабрања Божијег у свету, али то је и једна реална слика живота. Ма у којој мери Црква и свет били у миру, црква увек страда од промашених тенденција света, моли се за свет, али тај моменат света се налази и у њеним појединцима, било они епископи, презвитери или просто верујући. Тај моменат света у цркву уноси дисхармонију, али она трпи и љубављу настоји да се ситуација хармонизује. То је страдање цркве и то свету не делује ништа мање будаласто од оних “будала” које су страдале у аренама, не жалећи живот због “глупих идеала.”

То је додуше и одредница цркве, хтели ми то или не, јер црква прати христов пут, па је самим тим и логично да мора страдати, међутим ако је раније била изложена страдању споља, сада је изложена већма страдању изнутра. Не можемо увек кривити комунизам и друге идеологије за такво стање, просто у питању је једна огромна нетрпељивост и безосећајност за другога. Данас у цркви имамо две крајности или крајње либерале или крајње зилоте. Све то јесте последица тог неумења да се чује глас ближњега. Отуда немамо сабрање, осим архијерејског, које самим тим ништа не значи ако се епископи претворе у деспоте који столују својим дијацезама. У том случају немамо сабрање у оној локалној заједници, а без тога нема Цркве. Има је наравно у оним најминијатурнијим парохијским заједницама, где се саборни дух како – тако одржава, али само захваљујући милости Божијој црква у глобалном свету опстаје, иначе нема ни један једини разлог да постоји као глобална институција. Или да уради оно што је урадила папска држава, да стави све који се називају хришћани под своје императорско окриље. Е, тек тада не бисмо имали цркву, али бисмо се јасно определили да ли служимо Богу или мамону, мада је та двојба присутна у Цркви кроз целу њену повест.

ЗА ЖИВОТ СВЕТА

Пошто рекосмо да нас и Христос опомиње да не можемо служити два господара, поставља се пиатање како у вези с тим можемо разумети управо Христове речи “цезарево цезару, а Божије Богу” (Мт, 22, 21), или Павлове речи да је свака власт од Бога? (ср. Рм 13, 1 – 7) Да ли те речи значе да дајући порез ћесару и молећи се за власти ми подржавамо мамонски поредак ствари? Да бисмо то сагледали морамо се подсетити Беседе на гори пар занимљивих мисли из њеног садржаја. Те мисли ћемо цитирати из Шем-Тововог еванђеља по Матеју, не зато што имам нешто против канонског, него што у овом долази до изржаја лепота јеврејске наративне књижевности. Сад замислите да сте у земљи Изрилској и слушате Христа како беседи, а он каже:

Опет, чули сте како је у Тори речено: “Око за око, зуб за зуб,”а ја вам кажем: немојте да то буде зло за зло, већ ономе ко те удари у десни образ, буди спреман да му окренеш и леви; И ономе ко хоће да те изведе пред суд да би узео кошуљу твоју, остави и капут свој И са оним ко те позове да га пратиш хиљаду корака, иди две хиљаде, а ако већ дајеш ономе ко хоће да ти отме, не окрећи леђа ономе ко хоће да позајми од тебе.” (Мт 5, 38 – 42)

ועוד שמעתם מה שנאמר בתורה עין תחת עין שן תחת שן

 ואני אומר לכם לבלתי שלם רע תחת רע אבל המכה בלחיך הימין הכן לו השמאל ואשר ירצה לחלוק עמך במשפט ולגזול כתניך עזוב אליו מעילך ואשר ישאל אותך  לילך עמו אלף פסיעות לך עמו עלפיים השואל ממך תן לו והרוצה ללות ממך אל תמנע

(Mt ShT פרק יט)

Шта он покушава тиме рећи? То је време када је јеврејски народ угњетен, када сања о слободи након толико столећа ропства, када очекује вођу који ће га ослободити, а тај вођа им каже дајте цезарево цезару, а поврх тога још и ово, окрени други образ, дај отимачу и кошуљу и огртач, иди са тлачитељем колико год хоће да те талчи па и више од тога. Да ли су ове речи одзвањале у ушима слушалаца, као речи некога ко им проповеда о лепоти ропства и још их саветује да се радују ако су гоњени. То звучи као невиђен мазохизам… али само када је човеков поглед мамонизован. У сваком другом случају ове речи су показатељ слободе.

Исто се дешава када Павле у посланици римљанима говори о поштовању власти и каже: “Сваки човек да се покорава претпостављеним властима,  јер нема власти, а да није од Бога.” (Рм 13, 1) Међутим, за ову причу нам је кључан последњи стих претходне главе који гласи: “Не дај да те зло победи, него ти победи зло добрим.” (Рм 12, 21) Павле, као уосталом и Христос нема дилему са тим да је цезар у риму незнабожац, али такође нема ни дилему да се ништа неће решити оружаним отпором. Напротив, Рим је продужетак вавилона, царство овога света које покушава да успостави неки свој поредак међу многим народима. Синови ЈИсраЕл-ови су и у римском царству такође на “на рекама вавилонским” и ту нема разлике. Међутим, ако узмемо у обзир чињеницу, да су израиљци у вавилону учинили много на рехабилитацији тадашњег друштва и да су многи познали Бога управо путем тих сужања, потпуно је јасно да уопште није важно да ли смо сужњи или властела, већ шта можемо учинити на славу Божију и сопствено спасење. Ако се будемо оптерећивали истеривањем правде, борбом против отимача, узвраћањем удараца исл. само губимо време. Шта је поента приче: “Дај ми кошуљу!” Ма ево ти кошуља, ево ти и хаљина, ево ти и образ, чини шта си намерио и заврши то, ја немам времена да играм са тобом те мамонске игре, хоћу да ми остане чисто срце да бих Бога гледао. О истом том односу говори и Павле. Хоће рећи, ви само будите то што јесте, а власти нека, дајте им што траже, а ви градите добре односе и имајте мир са свима колико је то могуће, а Рим ће проћи, као што је и прошао уосталом, као што су прошла многа царства после њега и као што ће проћи, али та Божија искра, искра Авелова, Авраамова, Мојсејева, Данилова, Јеремијина, Христова, Павлова искра Цркве, е та искра не пролази, макар прошли и небеса и земља и сва царства на њој. У томе се огледа слобода у Христовим речима “царево цару, а Божије Богу.” нема ту никаквог мазохизма и самониподаштавања. Ми смо слободни људи, макар и као сужњи. Уосталом Христос је и тријумфовао управо у часу смрти своје положивши живот свој као жртву за грех света а то је и улога цркве, да даје себе за живот света, док не дође час његовог преображаја у Христу, не би ли што више људи закорачиsiniло у будући век.

 

ЗАКЉУЧАК

Човек је оптерећен историјом. Оптерећен је тиме да у њој буде записано његово име. Палом човеку историја дође као некакав сурогат књиге живота, што на неки начин и јесте, јер пали човек ван историје ништа не види. Вас дан су народи гинули за стварање историје, па је историја пропадала. Васдан су људи градили нешто по чему ће остати упамћени у историји, а упамћени су само њихови тлачитељи. Ми не знамо име ниједнога човека који је градио пирамиде у Гизи или кинески зид, али у сваком случају знамо Робовласнике у чије име су ти људи градили. То је заправо историја, књига живота победника, заправо тлачитеља у овоме свету. Историја као некаква узвишена људска творевина је само трошна кула која се изграђује од отпадака Богом дане човеку егзистенција.

Но историја је за сабрање Христово само мали ексцес у вечности који се решава у ходу и ма колико дуго трајала њена агонија, гледано временим очима, све је то само трен који је у очима вечности већ прошао, ами који смо заобљени у времену очекујемо да укорачимо у вечност када за то “буде време.” За живот историје је битно одсуство сваког смисла. Њој су потребне победе људи над људима. За Сабрање Христово важно је једино спасење. Њему су потребни тријумфи људи над злом, сопственим злом. Отуда је историја увек гонила Христа, чак и онда када га је увојила и онда га је гонила. Прогнала је оног смисленог Христа и преобликовала га је у неку овоземаљску маскоту романтичног мира. Отуда је сваки охристовљени човек недобродошао у историји. Ако је Христос маскота, овај мора бити плагијални лутак. Зато историја гони охристовљене људе, зато су они стални номади у овом свету, осуђени на лутање када год се системи вредности почну мерити у негативним нивоима градације.

Но Христос није остави тај свет, није оставио историју. Он хоће свету да дарује непропадиво постојање, а историји смислен ток. Отуда његов тријумф над светом. Отуда је једино могуће да Сабрање његово тријумфује и поред тога што ће бити стално скрајнуто, јер, како Христос сам рече, “у свету ћете имати невоља, али небојте се јер ја надвладах свет!” (Јн. 16, 33)

 

ЛИТЕРАТУРА

 

ПСАЛТИР: дв҇да прⷪрка н ц҇ра пъⷭнь,  На српскословенском језику, електронски формат

Свето Писмо; НОВИ ЗАВЈЕТ; пето исправљено издање; издавач: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве – Београд, 2003.

 

BIBLIA HEBRAICA, (תורה ונביאים וכתובים), Stuttgartensia; editio, qurta emendata; Deutche bibelgesellschaft – Stuttgart, 1990. (Prvo izdanje 1967)

Medar, N. 2007; Nataša Medar i Olivera Gemaljević: LATINSKO – SRPSKI REČNIK; izdavač: agencija “Matić”– Beograd

Mt ShT; Georg Howard; HEBREW GOSPEL OF MATTHEW; publisher: Mercer University Press – Macon, Georgia, USA



[1]    Иако постоје тумачења и овог типа.

[2]    Данас су снови о идеалном свету променили позицију. Некако, објављују их управо деца света, а заправо намећу стандард егзистенције (што је вид ропства), под изговором изградње глобалног мира.

[3]    У хришћанској терминологији земља Бел је названа Вавилон (Бабилон). То је уствари нека накарадна интерпретација јеврејске фразе בבל (бавел), што би у преводу било “у Белу,” одн. “у земљу Беловој.” Бел је иначе врховно божанство старих Вавилоњана или можда оснивач града који је временом персонификован као божанство.

[4]    Из овог корена су изведени појмови за мучење и у српском језику. У смислу када неко умире у муци за њега се каже да цркава, а леш остављен да трули на сунцу се назива цркотина итд.

[5]    Латински назив је само транскрипција грчког термина.

 

 

Александар Срнић

Powered by WordPress | Designed by: Free WordPress Themes | Thanks to WordPress news theme, WordPress magazine theme and Premium WordPress Themes